Ženska mirovna grupa feminističko - antimilitarističke orijentacije

Različiti odgovori intelektualne elite na krize u državi i društvu

(posebno u medijima i akademskoj zajednici); Ko su intelektualci a ko samo znalci? Građanski i /ili politički angažman?

Uvodničari:   Rade Veljanovski, professor FPN-a u penziji, dugogodišnji novinar i urednik, autor knjige “Srbija”;
Đorđe Pavićević, profesor FPN-a, narodni poslanik u Skupštini Srbije (Zeleno-levi front);

Moderatorka: Nastasja Radović
Prisutno: 19 osoba
10. april 2024. godine

Imamo li Zolu u Skupštini Srbije?

Nastasja Radović je, ukratko, navela najčešće prihvaćeno poreklo pojma “intelektualac” kao nove društveno-političke figure (Emil Zola, pismo Francuskom predsedniku “Optužujem”, krajem 19. veka), praveći i razliku između antičkih, srednjevekovnih i modernih znalaca i javnih ličnosti (ima onih koji smatraju da je, u stvari, Sokrat-prvi intelektualac). "Uglavnom je prihvaćeno da je moderni intelektualac neko ko je "angažovani znalac", osoba koja poseduje istovremeno saznajno-znalačku i moralnu dimenziju ličnosti. Od savremenog intelektualca se pored angažovanja na opšte-društveno važnim pitanjima, očekuje i istovremena samokritičnost. Fenomen savremenog sveta takođe je i stvaranje “svetskih” intelektualaca, globalno poznatih arbitara onoga što su najvažnija tekuća pitanja i problemi čovečanstva.” Ona je kao važno pomenula odnos prema načinu na koji se angažman manifestuje, ali i vrednostima koje se njime promovišu. “Da li je intelektualac-ako kao kriterij uzmemo da je to anagažovani a dokazani “profesionalac”, podjednako onaj ko ima konzervativne-neemancipatorske pa i profašističke vrednosne kriterije, kao i onaj ko je podržavalac pomeranja ka opštehumanim principima delovanja-ljudskim pravima, rasnoj, polnoj i rodnoj jednakosti, toleranciji, pacifizmu itd.?”


Intelektualci, elite i Osamdesete u SFRJ

“Pored teorijske dimenzije pitanja o intelektualcima, tema je važna za naše društvo upravo u ovom momentu, pa bih najradije govorio o tom praktičnom i političkom aspektu. Ako pojam “intelektualac” povežemo sa pojmom “elita”, postoje dva pristupa: politikološki (uži) i sociološki (širi). Šta je elita? Radi li se tu o moći? Meni je najbliže stanovište Vojislava Stanovčića da se elita određuje samo po vrednosnim kriterijima. Edgar Moren u “Olimpijcima kulture” pojavu elita objašnjava tako što kaže da čovečanstvo napreduje zato što neki ljudi koji imaju kapaciteta u nečemu ili znanja, utiru put drugima. Đuro Šušnjić je još precizniji-za njega su elita oni koji poseduju vrednosno-stvaralačke nagone, koji zastupaju svet duhovnosti i morala i koji su nosioci kritičkog mišljenja prema vlasti. Zato je važno imati u vidu taj vrednosni kriterij kada govorimo o angažmanu. Kod nas je ovo pitanje dodatno kontroverzno jer imamo uticajnu-angažovanu nacionalnu i nacionalističku elitu. A intelektualac je, za mene, neko ko se stalno preispituje, ko insistira na prosperitetu…”

Rade Veljanovski je naglasio da on želi da o temi govori referirajući se na događaje i ljude iz druge polovine osamdesetih godina. On smatra da je projekat Srpska strana rata na kojem je sa grupom naučnika/ca počeo da radi 1994. godine (objavljen 1996-e, izdanje Republike), bio odgovor-posle deset godina na Memorandum SANU. Autori/ke projekta su, smatra Veljanovski, hteli da pokažu da je postojala alternativa ratnom razrešenju krize u SFRJ i da je bilo jasno da su demokratizacija i ekonomske reforme nužni. “Bilo je jasno da posle pada Berlinskog zida i mi izlazimo iz jednopartijskog sistema i da se traže političke i ekonomske slobode. Ispostavilo se, međutim, da su bivše socijalističke zemlje bile Eldorado za mangupe svih boja, spoljne i unutrašnje…”

Veljanovski koji kaže da je tokom svoje novinarske karijere upoznao i Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića, smatra da je Stambolić imao (za razliku od Miloševića), dobar pristup rešavanju pitanja položaja Srbije u SFRJ. Dok je Stambolić to pitanje pokušavao da rešava dogovorima unutar države, Milošević je, rekao je Veljanovski, manipulisao.  “Ideološke kontroverze tada nastale traju i danas”, smatra on.

Osvrnuo se i na izgled političke scene devedesetih godina kada je postojao dosta širok spektar političkih partija i organizacija i kada se, u okviru opozicije, raspravljalo o različitim pristupima političkim problemima: “Naročito u strankama liberalnim i levim kao što su bili UJDI, Reformisti, Građanski savez, Socijal-demokratska unija…Išlo se do kraja u svemu, nijedna tema nije bila tabu…O problemu Kosova je objavljena knjiga “Kosovski čvor-drešiti ili seći”. Danas, bojim se, toga nemamo. Imamo navijačke grupe koje imaju ideologiju. Naše partije-proevropske, skrivaju svoje mišljenje o društvenim problemima i politici države. Ako ste elita, nema bežanja od pitanja Kosova, Francusko-nemačkog sporazuma…Ali, “nacionalna elita” se ohrabrila. Oni o tome govore. Novi DSS govori da treba da se suočimo sa prošlošću, da proglasimo okupaciju Kosova…”

Veljanovski smatra da jeste teško, ali da bi “angažovana proevropska elita” morala da bude jasna u najvažnijim pitanjima “bez obzira na rejting”.


Intelektualci angažovani u politici: kako to izgleda u Srbiji?

“U doktorskom radu Gizele Pudar-kojoj sam bio mentor, vidi se koliko je neuhvatljiv pojam “intelektualac”. Najlakše ga je uočiti kod socioloških elita koje se javnim pitanjima bave profesionalno. To obično izdrži neki test vremena. Da li je važan i neki vrednosni okvir ili je dovoljno reći da su intelektualci oni koji rade uporno protiv javnog mnjena? Ima ne retko kontroverzi u vezi sa intelektualcima. Recimo, Tomas Man koji se smatra jednom od ikona antifašizma, objavio je posle Prvog svetskog rata jedan tekst u kojem su plasirane neke ultradesne ideje…Ili Karl Jaspers koji 1920. godine štampa tekst u kojem jasno koketira sa pojavom fašizma…Tu možemo da pomenemo i Dobricu Ćosića koji je sedamdesetih i osamdesetih godina bio među borcima za slobodi izražavanja da bi devedesetih bio promoter “nacionalne priče”…” postavio je dilemu Đorđe Pavićević.

On je upitao da li je moguće odmah proceniti valjanost stava ili saveta nekog od intelektualaca ili je za to, ipak, potrebna vremenska distance i provera.

Pavićević, koji na FPN-u predaje Političku teoriju, je i poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije. U ovom razgovoru govorio je i o svojim poslaničkim iskustvima, posebno u kontekstu teme razgovora koja se odnosila i na intelektualca angažovanog u političkom i partijskom životu. “Sebe ne volim da zovem intelektualcem-ali sam se petljao u javna pitanja. Sada sam više upleten u političke probleme…Ali još uvek imate taj “oreol”. SNS-ovci se sasvim drugačije ophode prema “učenjacima”. Znaju i da stanu, da popričaju, ali ima i militantnih kojima to nije važno…”

Pavićević je kao primer znalca u politici pomenuo i matematičara Stojana Radenovića, najstarijeg poslanika u ovom sazivu Skupštine Srbije -koji je, po tom osnovu, predsedavao prvoj sednici Skupštine. Radenović je postao poznat zadnjih godina kao autor brojnih naučnih radova iz matematike koji su objavljivani u naučnim časopisima prvog ranga. Tada se spekulisalo da je upravo njegov rad-do tada za širu javnost anoniman, doprineo boljem plasmanu Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi. Radenović je posle toga postao član SNS koji je-po dosta vidljivom partijskom diktatu, predsedavao pomenutom sednicom…”Intelektualac nije neko ko je usvojio univerzalne vrednosti već ko se za to bori.”

Dragomir Olujić je podsetio i na pojam intelektualca kod Antonija Gramšija i Gaja Petrovića. “Inteligencija me ne zanima kao teorijski problem već kao praktični, kao društveni subjekt. Zašto bi sloj inteligencije bio poseban deo društva? Inteligencija u socijalističkom sistemu nikada nije dala prave odgovore, pravu praksu…Profesori od kojih smo učili, pokazali su se 1968. praktično-politički neupotrebljivi. Inteligencija nije dala nikakav odgovor ni 1982., posle Petog aranžmana sa MMF-om. Tada je radnička klasa organizovala najviše štrajkova u Evropi.” Olujić je zatim pomenuo i vreme raspada SFRJ kada su mnogi od pomenutih “stali na nacionalističku stranu”, prepričavajući anegdotu o razgovoru Andrije Krešića i Nece Jovanova gde Jovanov (nekad radnik-tada profesor univerziteta) pita Krešića (“siva eminencija Praksis škole”), šta se to događa u zemlji a ovaj mu odgovara da se znalo šta će se dogoditi mnogo ranije: “ Znalo se i pre 30 godine gde će ovo završiti…”

“Ne verujem u trajne i večite istine ni u prirodnim naukama. Ima intelektualaca, ali u ovoj zemlji ne postoji intelektualna klima. To je bio problem devedesetih godina. Nije bilo atmosfere dijaloga-zašto se ratuje u Hrvatskoj, BiH…Danas niko ne pita ni opoziciju kako oni zamišljaju da Kosovo bude deo Srbije? Kako je moguća reintegracija? Evo, sad postavljam to pitanje narodnom poslaniku…” (Ivan Srdanović)

Vladimir Pavićević je odgovarao i opisujući atmosferu u parlamentu gde, kako je rekao nije-sem jednom, bilo rasprave o Kosovu: “Na sednicama je teško pokrenuti teške teme. Bio je jedan izveštaj o Kosovu, sa Aleksandrom Vučićem. Iznad glava su nam sedeli Milan Radoičić i njegovi. Kako im, u toj situaciji, reći da su kriminalci? Mi smo izašli sa stavovima da je u Srebrenici počinjen genocid, da dajemo podršku Briselskom (“nemačko-francuskom” ) predlogu sporazuma za Kosovo…Na prodržavnim medijima pitanja su uvek “okrivljujuća”: da li smo predali Kosovo, da li je srpski narod genocidan…” On smatra da je važno da Zajednica opština sa srpskom većinom na Kosovu ima i neka izvršna ovlašćenja: “Ne znam da li znate ali Kosovo nema obavezno zdravstveno osiguranje. Smatramo da nije nerazumno založiti se za neka prava lokalnog stanovništva. Mi pokušavamo neke vrednosti da implementiramo, sa koliko uspeha to ne znamo. Ja imam problem sa delom sadržaja Francusko-nemačkog sporazuma. Pored pitanja zdravstva, tu je i obrazovanje… Udžbenici se švercuju preko granice…Ako nema izvršnih ovlašćenja, ugroženi su građani: mi smo tražili ta ovlašćenja u obrazovanju, zdravstvu i prostornom planiranju…” Govorio je i o teškoćama da se neka pitanja uvrste u dnevni red, da se krši Poslovnik, a da je Vlada samo dva puta nastupila pred narodnim poslanicima u prethodnom sazivu…

Daša Duhaček je reagovala na primedbu da devedesetih nije bilo dijaloga, podsetivši, između ostalog, i na redovne razgovore u Beogradskom krugu. “Bilo je tu pravog sučeljavanja ozbiljno suprotstavljenih mišljenja. Na to me je podsetila nedavna debata Radeta (Veljanovskog) i Časlava Koprivice, sa FPN. Što se delovanja stranaka opozicije tiče, razumem da tu postoje i strategija i taktika. Ali smatram da je važno da Zeleno-levi front odgovori na pitanje o rešenju za Kosovo, ali i o rešenju za Srbiju: da li je važnije kolika ili kakva zemlja?”

Razgovor se nastavio raspravom o srpskom ultranacionalizmu gde je Pavićević objašnjavao svoje stanovište da se ovdašnji nacionalisti-naročito oni koji pripadaju inteligenciji, referiraju na američke zastupnike religioznog esencijalizma koji je bitan u nacionalističkom diskursu, dok Veljanovski smatra da je naš ultranacionalizam autohton: “Ja smatram da on nije uvezen-kako kaže Đorđe, već je naš, autohton. Oni hoće da sve vrate na Nemanjićku Srbiju. Da ništa između ne postoji…”


Ko je intelektualac a ko nije? Tri pitanja (sa dodatkom)-Nenad M. Kostić:

  1. Inženjer je izgradio divnu biblioteku. U njoj se sastaju intelektualci, vode se ozbiljni razgovori. Da li je inženjer intelektualac?
  2. Arhitekta je projektovao tu zgradu, udesio sale za konferencije, omogućio lak pristup knjigama…Da li je on intelektualac?
  3. Korpus važne literature označava 340 naslova (170 iz domena kulture i još toliko iz svetske civilizacije. Da li je intelektualac neko ko nije pročitao nijednu knjigu, video nijednu sliku, čuo nijednu kompoziciju?

“Fascinantno pričate. Neke od vas poznajem, neke ne. Ovo što ću vas pitati, pitao sam i na jednom skupu u SANU. Radi se o Pitagorinoj teoremi. Ona je omogućila civilizaciju, bez nje civilizacije nema. Za nju postoji 340 objašnjenja…Da li je intelektualac neko ko ne zna nijedno od objašnjenja?”

Nastasja Radović


Štampa   El. pošta