Ženska mirovna grupa feminističko - antimilitarističke orijentacije

Uvek neposlušne, i dalje na Ulicama...

Žene u crnom – 30 godina otpora

9. oktobra 1991. godine prvi put smo izašle na ulice Beograda – tada smo započele nenasilni otpor ratu i politici srpskog režima. Do sada smo organizovale oko 2 500 akcija na ulici. I dalje smo na ulicama...
Žene u crnom/ŽUC su aktivistička grupa i mreža feminističko-antimilitarističke orijentacije, koju čine žene, ali i muškarci različite generacijske i etničke pripadnosti, obrazovnog nivoa, socijalnog statusa, životnih stilova i seksualnih izbora.

Pročitajte više...

Nijedna žena, nijedan muškarac, nijedan dinar za rat



Studenica, izvestaj, 5-7. maj 2000.

Ovaj deo izveštaja rađen je sa velikim zakašnjenjem, iz ,,objektivnih" razloga. To mu, možda, oduzima izvesnu poletnost i radost. Skup je zaista bio prožet i dobrom radnom energijom i dobrim ,,rezultatima". Činjenica je da smo, odmah po okončanju skupa poslale razne dokumente koji su na Skupu usvojeni (Saopštenje i Apel o amnestiji dezertera u SRJ).
Skup su organizovale ,,Žene u crnom" iz Beograda; održan je od 5. do 7. maja 2000; skupu su prisustvovale 62 osobe, iz oko dvadesetak gradova Srbije, od krajnjeg severa do krajnjeg juga.
Skup se odvijao na dobrom mestu, u prelepom prirodnom okruženju, u planinskom motelu, blizu srednjovekovnog manastira Studenica.
Kad smo našem Bojanu A. kazali gde se održava skup, bio je zabrinut zbog mogućih problema sa popovima iz SPC, pogotovo što se održavanje skupa poklapalo sa velikom pravoslavnom crkvenom svetkovinom, Đurđevdanom. Na sreću, nije bilo incidenata. Doduše, kad je jednog popodneva grupica nas otišla da razgleda manastir, pop je objašnjavao nekoj đačkoj ekskurziji, istoriju manastira i istoriju ,,srpskog naroda". Nabrajao je ,,sve neprijatelje srpskog naroda", iz epohe u epohu: Bugari, Turci, pa opet Turci i đaci koji su slušali, odjednom su se okretali prema Seadu zbog njegovog ,,turskog" imena (Sead je iz Sandžaka). Sead je nosio okačeno svoje ime kao i svi ostali na skupu. Na radionici o stereotipima i predrasudama, Sead je kazao:"Kad god je pop pominjao neprijatelje, sve deca bi pogledala u mene. Dakle, bio sam žrtva duplih predrasuda: o ,,neprijateljima" Turcima i o ,,Seadu-Turčinu" koji je došao da vidi freske u Studenici i čuje što su mu ,,preci" uradili..."
I Sead i mi ostali smo ,,nenasilno" otrpeli govor mrznje i rata, govor o Balkanu kao ,,polju rata", govor okrivljavanja Drugih i autoviktimizacije ,,našeg stradalničkog srpskog naroda".
Ovo može da posluži kao uvod u dinamičku igru iz prve večeri (5.5.): Pogodi ko dolazi na večeru? Prethodno smo ,,podelili uloge": Jasna je igrala ćerku iz ,,boljeg kraja" srpskog imena; ona je odlučila da se uda za Roma iz mahale. Majku je glumila Rada, koja razume zaljubljenost ćerke, ali je očajna zbog etničkog porekla izabranika i moli ćerku, u stilu prave majčinske emotivne ucene da ,,dobro razmisli" jer se zna da će svu krivicu za ,,loš odgoj cerke" otac/muž svaliti na nju. Fika je glumila oca koji je besneo i na ćerku i na majku a brat (Sićko) je ismejavao izbor sestre. Slatko smo se smejali a zapravo je ovaj mali igrokaz, tj. uživljavanje u ulogu i iskustvo Drugih, bio podsticaj za razgovor o predrasudama i stereotipima, posebno o porodici kao jednom od najsnažnijih faktora socijalizacije i prenošenja poruka koje isključuju Druge, Različite.
Narednog dana, 6.5.2000. prvo smo imali vrlo iscrpne i unapred pripremljene
izveštaje o prigovoru savesti (PS) u raznim zemljama. Nas devet je unapred pripremilo pisani materijal koji je podeljen svim učesnicima/ama skupa. Pop je govorio o iskustvima PS u SR Jugoslaviji, Gile o nekim zemljama istocnog bloka (Slovačka, Česka, Rumunija, Rusija), Koja o zemljama bivse Jugoslavije, Zorica o skandinavskim zemljama, Vlada o Švajcarskoj, Austriji, Belgiji, Jasna o SAD, Angoli, Izraelu, Staša o Španiji, Italiji, Portugalu, Latinskoj Americi, Igor o Turskoj, Grčkoj, Albaniji. Naravno, nismo imali nameru da ,,kopiramo" neke modele već da upoznamo konkretne iskustva antimilitarističkog angažmana u svetu i da sagledamo da li neke elemente tog iskustva možemo primeniti u našoj stvarnosti.
Premda je iznošenja iskustava trajalo prilično dugo, učesnici/ce su stalno postavljali pitanja. Najviše pitanja bilo je vezano za nepodnošljive uslove PS u SRJ.o nemogućnosti ostvarenja ,,ustavnog" prava, koje je u praksi ,,mrtvo slovo" na papiru. Civilno služenje traje 2 godine (vojni rok traje 1 godinu), obavlja se isključivo u vojnim ustanovama, nadležna lica u VJ skrivaju od regruta mogućnost PS, a izmedu ostalog, i zato što je većini muškaraca od 18 do 60 godi­na u SRJ namenjena uloga ,,topovskog mesa" u stalnim ratovima, mobilizacijma, podizanju borbene gotovosti. Neki od prisutnih su govorili o svojim ISKUSTVIMA REGRUTACIJE:
,,Poslednjih godina 3 puta sam bio na regrutacijama, trudio sam se da pričam o PS. Međutim, ljudi iz vojnog odseka, sa Vojno-medicinske akademije (najveće vojne bolnice) besneli su i na sami pomen PS. Mlađima od sebe koji po prvi put dodu na regrutaciju, pricao sam o PS, ali njih to nije zanimalo iako nista o tome nisu znali, jedino su gledali kako da se oslobode preko raznih lekarskih opravdanja, veza..."(Gale, Smederevska Palanka).
,,Na regrutaciji sam bio jedini koji je zaokružio da nije sposoban za služenje vojske. Onda su me pitali da li patim od nekih bolesti i pošto ne patim, više me niko ništa nije pitao..." (Mačak, Smede­revska Palanka).
Neki su govorili o primerima ETNIČKE DISKRIMINACIJE:
,,1991, u Vojvodini, prvo su odveli na ratište Rusine i Mađare, tražili su od njih posebnu vrstu ,,lojalnosti i patriotizma", kao ,,moraju da se dokažu, u suprotnom će biti izdajice" tako da su neki pripadnici pomenutih i drugih nacija bili odvođeni i po tri puta godišnje na front..." (Marija, Vrbas).
,,Kod nas u Sandžaku su mobilisali samo Srbe dok Muslimane-Bošnjake nisu dirali. Vrlo mali broj Bošnjaka je bio mobilisan, ali sa služenjem vojnog roka je bilo drugačije. Do pre nekoliko godina naši momci su izbegavali da idu u vojsku, bežali se i krili. Situacija se promenila posle rata u Bosni a pre ovog na Kosovu jer su bošnjacki momci hteli da idu u voj­sku zbog pasoša (uslov za dobijanje je odslužena vojska) a kad je odsluže da odmah beže iz Srbije..." (Sead, Novi Pazar).
Govorilo se i o iskustvima ODBIJANJA MOBILIZACIJE I PODRŠKE ŽENA DEZERTER1MA:
,,1991. oko 800 rezervista iz Valjeva se vratilo sa ratišta iz Hrvatske, pre svega, zahvaljujuci velikoj podršci svojih žena, majki, sestara. Jedan rezervista iz Valjeva je čak tenkom došao pravo sa ratišta pred Saveznu skupštinu. Mislim da muškarci ne bi mogli da beže sa rati­šta da nisu imali podršku žena" (Melita, Valjevo).
,,Posle rata na Kosovu i posle odluke Skupštine opštine Kraljevo (opozicione) da se vojni obveznici više ne pozivaju u rat i da se zaustavi svaka mobilizacija u Kraljevu, 90 odsto vojnih poziva je odbijeno. I u selima oko Kraljeva skoro svi su odbijali da prime poziv. Posle odluke Opštine, milicija, što vojna, što civilna je prestala da dolazi na vrata" (Jemi, Kraljevo).
Pop iz Kraljeva je doveo u pitanje takav ,,pacifisticki" stav rezervista: ,,Mnogi od tih rezervista su se rukovodili logikom ,,Što baš ja da idem opet u rat, neka ide neko ko nije bio dosada...".
Naravno, nismo se samo jadali nego smo razgovarali o načinima na koje možemo da promenimo postojeće stanje. Polazeći od politike ,,malih" koraka:


,,Pravo na PS može se izdejstvovati isključivo pritiskom civilnih inicijativa, udruženja, civilnog sektora uopšte. Treba da senzibilizujemo javno mnjenje, da učinimo problem vidljivim, da postane društveni problem" (Staša, Beograd).
,,O PS se jedino govori u biltenu ,,PRIGOVOR" koji izdaju Žene u crnom. O PS govore doduse i u listu ,,Vojska". Tamo govore pukovnici koji prigovarače nazivaju antipatriotama, izdajnicima, kukavicama, jer navodno" nije u tradiciji našeg srpskog naroda da se poziva na prigovor savesti već je čast da se ide u vojsku. Zato, edukacijom možemo razbijati takav militaristički stav" (Koja, Svilajnac).
,,Baš zato što se malo govori o PS, naša odgovornost je veća. Ne bi trebalo da se zadržimo na edukaciji, već da postavljamo zahteve za civilnu kontrolu vojske i policije. Treba razmisljati i o edu­kaciji pripadnika vojske i oficira koji ništa ne znaju ni o PS ni o civilnoj kontroli. Treba naći kanale kako da se ,,uđe" u te strukture (Dragan, Kraljevo).
,,Ovaj skup je napravljen da bi se senzibilisalo javno mnjenje, postavićemo javne zahteve, ovo je samo početak organizovane kampanje..."(Sićko, Kraljevo).
Popodne smo, na izvestan način, nastavili razgovor iz prethodne večeri o stereotipima i predrasudama. Razgovarali smo o tome kao jednom od važnih generatora rata, o odnosu prema Drugom, Različitom, o podeli na MI-ONI, o proizvodnji neprijatelja, itd. Za razgovor o tome nam je poslužila dinamička igra ,,EUROŽELEZNICA". Ovu poznatu dinamičku igru smo nešto izmenili, posebno smo prilagodili spisak putnika našem podneblju. Podeljen je sledeći materijal (kopije, papiri, flomasteri). Evo rezimea : Na putu vozom od Lisabona do Moskve koji traje 7 dana, morate odabrati 3 osobe sa kojima biste najradije putovali i tri sa kojima biste najmanje voleli putovati, te obrazložite svoj izbor po grupama i pokušajte odlučiti jednoglasno o tri najbolja i o tri najgora saputnika/ce. Spisak putnika obuhvatao je širok dijapazon od srpskog ratnog dobrovoljca preko Afrikanke koja prodaje kožne proizvode na ulici pa do kosovskog Albanca, gastarbajtera, debelog paora iz Vojvodine.
- U izveštavanju po grupama videlo se da najviše osoba želi da putuje sa:
Afrikankom koja prodaje kožne predmete na ulici; sa italijanskim pevačem kancona a zatom dolaze nabildovana lezbejka iz Holandije, mladi umetnik koji je HIV pozitivan, itd.
- Najmanje prisutnih je želelo da putuje sa: srpskim dobrovoljcem, skinhedom, pijanim navijačem, turbo-folk biznismenom.
Posle smo razgovarali o pozitivnim i negativnim stereotipima, o etničkim
stereotipima, kulturnom rasizmu, kulturnom relativizmu, ograničenjima vlastite tolerancije, o medijima (pa i ,,nezavisnim") koji prenose poruke isključivanja Drugih, Različitih. Razgo­varali smo o predrasudama koje imamo
o Drugima, prepoznavanju predrasuda koje mi sami imamo o Drugima, o razgrađivanju jezika mržnje. Staša je prenela izvode iz jednog veoma kvalitetnog istrživanja grupe autora ,,Etnički stereotipi kod Srba". Možda smo načeli
mnoštvo tema, ali smo uvideli važnost ove teme i dogovorili da se njome i dalje bavimo. Na primedbu jednog od učesnika na ,,smisao" ovakvih razgovora,
Nada iz Čačka je kazala:"Moramo da počnemo da ispravljamo sami sebe slušajuci druge. Stereotipi su nam nametnuti, ne samo tradicijom, vec su namerno proizvodeni ovih poslednjih deset
godina ratova. Pre njih nismo ni razmišljali da li nam je neka prijateljica Muslimanka, Albanka, Srpkinja. Moramo da razgradimo priču koja ovde vlada, tj. da su Srbi dobri a Albanci loši, da oni koji tako misle i pričaju imaju ,,ulaznice i spasa"- Takva propaganda nas je dovela dotle da osećamo strah od Drugih, Različitih, taj strah održavaju stalnom proizvodnjom stereotipa. Mi smo ovde jer smo protiv ovog režima, ne samo da raščistimo da negativnim stereotipima već i da se oslobodimo ličnih i kolektivnih strahova, da vidimo da nismo jedini koji mislimo na ovaj način, da to možemo slobodno reći i da će nas oni Drugi razumeti kako treba".
Uveče smo imali zurku, bilo je veselo. Uglavnom sa punk muzikom, čime su se osećali isključenim neke/i od prisutnih koji/e nisu preferirali ovu vrstu muzike. Premda su oni/e pronasli svoj prostor za razonodu, i ova žurka je pokazala koliko je teško na delu stvarati suživot u različitostima.

Poslednjeg dana, 7.5. radili smo vrlo efikasno. U vrlo dobroj atmosferi. Po radnim grupama smo usaglasili oba dokumenta. Pošto smo kao organizatorke donele materijal za kampanju povodom 15. maja, Dana prigovora savesti, isti je i podeljen: posteri i nalepnice sa porukama Neću nasilje, Neću rat - Hoću prigovor savesti, naravno sa simbolom slomljene puške. Takođe su podeljeni i leci o PS kao i bilten PRIGOVOR, br.7. Do 15. maja smo vrlo vredno radile/i: delile ostatak materijala po raznim sastancima, skupovima mreža koji su se u to vreme održavali (Kragujevac, Novi Sad).
Skup u Studenici smo organizovale zahvaljujući solidarnoj podršci mreže iz Španije ,,Prigovor savesti na vojne troškove" (Objecion fiscal).

Izveštaj uradila: Staša Zajović